Демократија тиранија |19.03.2008 | др Гордана Живковић. У делу невладиног сектора, задуженог за праћење црквених прилика у нас, нема ничега новог. Наиме, Српска православна црква је још увек „
главни кривац“ за наше транзиционе проблеме, али и истински „
кочничар“ модернизације, демократизације и свеколике еманципације Србије.
Док код демократских „реформиста“ таква нетрпељивост спрам Цркве прераста у опсесивну теорију завере Војске-Академије наука-патриота-Цркве против напретка и демократије, што засигурно води Србију у мрачни Средњи век (Бранко Радун, Црква и „Меморандум“, дебате Црква и политика, Нова српска политичка мисао, 2006).
А прави парадигматични пример за ово представља раритетно и најблаже речено теоријски ексцентрично „откриће“ високе феминистичке функционерке и активисткиње Сташе Зајовић, које гласи: „Српска православна црква је данас главни стуб и промотер несагледиво штетног пројекта етничког фундаментализма“! Иако нас сваки покушај неке смисленије, аргументоване и критичке анализе оваквог ауторкиног исказа не би далеко одвео, а сваког иоле озбиљног истраживача могао чак ставити пред нерешиву „методолошку енигму“ - с обзиром на потпуну недокучивост теоријско-методолошког поступка и процедуре који су могли довести до оваквог закључка - ипак, сматрамо да је потребно „ући у дијалог“ са оваквим екстремно идеолошким и прагматским виђењем Цркве. Макар и само зато што, како то с правом примећује аналитичар Радун, оваква идеологизована перцепција Цркве не долази само од тога што су многи некада били комунисти, или под утицајем комунистичке парадигме, већ што су „ране комунизма“ и даље видљиве на интелектуалном телу српске интелигенције (Бранко Радун, исто).
СУМЊИВИ ПРОЦЕСИ
Стога се, најпре, запитајмо: шта се уопште овде подразумева под „етничким фундаментализмом“? Који конкретни садржаји творе овакав (заправо, логички некохерентан и противречан ) појам? Ауторка екстравагантне терминолошке кованице наводи, рецимо, како су у стварању „државе етничког фундаментализма“ (коју означава злоупотребом религије, етницитета, културног наслеђа и традиције у сврху одржања на власти и успостављања друштвене контроле) у Србији учествовале и учествују скоро све релевантне институције државе и друштва, које су перманентном и систематском пропагандом „контаминирале и даље контаминирају“ политички, културни и духовни простор, стварајући културне моделе и начине мишљења са погубним последицама, како у прошлости, тако и у садашњости и будућности. (Сташа Зајовић, Фундаментализми и родни поредак, интервју, Радио Слободна Европа).
При томе се као основне карактеристике „етничког фундаментализма“, означују: мржња према другом/ различитом, (пре свега, према женама, а посебно онима које искораче из патријархалних прописаних улога), културни расизам и шовинизам (мржња према свим мањинама: етничким, верским, сексуалним); мржњу према истом који/е мисле другачије (националисти више мрзе другачије мислеће у сопственој нацији, него припаднике друге нације - као „унутрашње непријатеље“, „унутрашње антисрбе“, „домаће туђине“); светска завера против српског народа (завереници и објекти се мењају, мењају се непријатељи, али матрица остаје иста: некада се ради о целим народима - хрватском, албанском на регионалном плану, некада о идеолошким системима - нападају нас комунисти, неокомунисти, мондијалисти..., а некада о религиозним институцијама - Ватикан, јеврејски лоби итд); антизападњачки став (отпор према Западу који је некада искључиво значио отпор према Европи, а данас се проширио према целој западној цивилизацији, са посебним нагласким на САД); окривљавање других и аутовиктимизација (тј. перманентно оптуживање других и доживљавање себе као жртве, перпетуирање мита о вечној српској патњи).
Према чврстом уверењу ове активисткиње „Жена у црном“, до споменутих културних матрица довели су, заправо, процеси ретрадиционализације, клерикализације друштва (десекуларизација и масовни повратак религији), те теократизације државе (губљење лаичког карактера државе). Овакво „јачање клерикализације и теократизације“ везује се непосредно за владавину премијера Србије Војислава Коштунице, који је доласком на власт (децембар 2003.) „широм отворио простор за трансформацију Србије у теократску државу“, наменивши управо Цркви „улогу главног носиоца пројекта великосрпског хегемонизма“. Мада Зајовић читав низ друштвених и државних институција проглашава фундаменталистичким (каже: реч је о испреплетаном деловању удружених ретроградних снага, тј. отворених или прикривених фундаменталиста оличених у Војсци Србије, групацији владајућих странака на челу са ДСС, екстремистичким омладинским покретима и групама, САНУ) она, ипак, у Српској православној цркви види њихову праву „матицу“ и „стожер“.
-Шта све ради СПЦ?
У прилог такве тврдње, наводе се следећи „аргументи“: Српска Православна Црква, као већинска црква у Србији, данас окупља готово све институције, групе и политичаре који су од почетка били у пројекту Велике Србије; СПЦ је представљала главни ослонац освајачким ратовима током распада бивше Југославије; СПЦ злочинце промовише у свеце и хероје; СПЦ провоцира грађански рат и обнавља програм успостављања Велике Србије; СПЦ води државну политику како по властитој жељи, тако и по захтеву садашње владе (мисли се на претходну владу, прим. аут), СПЦ успоставља идеолошки, морални и духовни монопол у друштву; СПЦ је важан креатор образовне политике у Србији - увођење веронауке у државне школе, са духовно-културног становишта је поразно, јер Православље прописује тоталну подређеност жена; веронаука продубљује етничку поделу и дистанцу, фаворизујући већинску Цркву (СПЦ); веронаука је средство за прибављање нових верника и за догматску индоктринацију деце и омладине; најзад, СПЦ дисциплинује „непоћудне вернике“ и супротставља се екуменизму.
Шта на све ово уопште рећи? Већ на први поглед, очито је да се овакве еманципаторске флоскуле, а заправо тоталитаристички идеолошки захвати једне овакве феминисткиње, тешко могу усагласити са основним претпоставкама консолидације основних демократских принципа - а то су суверенитет народа или човека, владавина већине и право мањине да се изрази, реализација политике као скупа алтернатива. Јер, познато је да родно место модерне демократије чини управо национална држава, тачније, основна обележја демократије настају и развијају се у оквиру овог типа политичке заједнице (Слободан Самарџић, Европска унија као модел наднационалне заједнице, Институт за европске студије, Фондација Фриедрицх Еберт, Београд, 1998). На основу чега се онда инсистира искључиво на респектовању права мањинских и тзв. маргиналних друштвених група, док се истовремено ускраћују и поништавају иста таква права већини? Да ли је то демократија или тоталитаризам?
Вели се да фундаменталисти данас нападају репродуктивна и сексуална права (право на абортус, сексуално опредељење), а сасвим се губи из вида да је управо питање „Сматрате ли да је абортус убиство?“ једно од централних питања примењене етике данас, која засигурно нема никакве везе с „ретроградним“, већ управо прогресивним европским цивилизацијским тековинама. Тим трагом, поставља се и питање: шта је данас с правом фетуса? Исто тако, ако верско опредељење „продубљује етничку поделу и дистанцу“ фаворизујући већинску Цркву, како то онда по том истом принципу не следи да феминизам продубљује „сексуалну поделу и дистанцу“? Или, уколико се Цркви одузима право на учествовање у процесу одлучивања о виталним питањима опстанка и развоја друштвене заједнице, одакле онда феминистички покрет црпи своју „основу“ легитимног политичког деловања?
Православље
